Анегдоте

Блез Паскал (1623-2662)

Паскал се једне ноћи касно вратио кући. Када је зазвонио на врата, поспани слуга га није препознао.

– Кога тражите, господине? – упитао га је.

Расејани Паскал одговори:

– Господина Паскала.

– Извините, није код куће.

– Ништа, ништа, навратићу други пут – одговори научник и продужи даље.

Бенџамин Френклин (1706-1790)

Френклин је био против тога да право гласа имају само порески обвезници. Рекао је:

– Имам лепог магарчића за кога плаћам порез. Дакле, имам право гласа. Кад ми животинја буде угинула, нећу више плаћати и, према томе, нећу више бити гласач. А сада бих заиста желео да знам ко је, заправо, гласач: ја или мој магарац?

Михајло Пупин (1854-1935)

Пупин је на поклон добио два трогодишња ждрепца од пријатеља који је имао ергелу. Обучавао их је с великим умећем и задовољством, тако да су на многим изложбама освајали награде. На додели награде у Висахикону судија је био Реджиналд Рајвс, Пупинов друг из студентских дана. Изненађен што један професор колеџа наступа на изложби коња, Рајвс је узвикнуо:

– Пупине, ако ви овако обучавате и студенте као што сте обучили и коње, онда сте највећи професор у Америци!

– Био бих – одговорио је Пупин – кад не бих морао да радим истовремено са двеста, већ само са два студента.

Хајнрих Рудолф Херц (1857-1894)

Херц је као млад волео да ради на стругу и другим столарским машинама, па је недељом, кад није ишао у школу, често одлазио у столарску радионицу. Касније, када је постао познати професор, његов мајстор са жаљењем је изјавио:

– Тужно је то! Био би одличан стругар.

Макс Планк (1858-1947)

Макс Планк је био веома млад кад је именован за професора на Берлинском универзитету. Не знајући у којој учионици треба да одржи предавање, покуцао је на прва врата и упитао старијег професора који се ту налазио:

– Молим вас, да ли знате у којој учионици професор Планк данас држи предавање?

Професор му је пришао, потапшао га по рамену и рекао:

– Младићу, не идите тамо! Сувише сте млади за предавања професора Планка.

Марија Кири (1867-1934)

Током једног експеримента који је водила Марија Кири у лабораторију је успаничено ушла њена асистенткиња и повикала:

– Мадам! Прогутала сам чиоду! Шта да радим?

– Добро, добро, није важно – одговорила јој је мадам Кири – Даћу вам другу.

Архимед, Паскал  и Њутн

Играли жмурке Архимед, Паскал  и Њутн. Дође ред на Архимеда да жмури. Паскал гледајући где да се сакрије види жбун и скочи у њега. Њутн гледа где да се он сакрије. Другог жбуна нема, а нема ни дрвећа и близини. Он узе креду и нацрта квадрат метар са метар и стане у њега. Архимед се окрене, спази Њутна  и викне “Пуј, пуј Њутн”. Овај одговори: “Нисам ја Њутн ја сам Паскал; Њутн по метру квадратном.”

Херц, Тесла и Вебер

Играју Херц, Тесла и Вебер жмурке и Херц жмури.Тесла се сакрије а Вебер није имао где и стане иза Херца и нацрта око себе квадрат метар пута метар. Херц изброји, окрене се и запљуне Вебера, кад овај: А не, ја сам Тесла – Херц, Тесла и Вебер по метру квадратном!

Сjajни Aлбeрт Ajнштajн

Jeднoг дaнa прoфeсoр нa фaкултeту je oдлучиo дa сa студeнтимa зaпoчнe рaспрaву.

Питao je: “Дa ли je Бoг ствoриo свe штo пoстojи?”

Студeнти су у глaс рeкли дa jeстe.

“Бaш свe?”, питao je прoфeсoр.

“Дa, свe.”, биo je oдгoвoр студeнaтa.

“У тoм случajу, ствoриo je и злo, зaр нe? Jeр, злo пoстojи.”, рeкao je прoфeсoр.

Студeнти су зaћутaли, нису имaли oдгoвoр нa тo питaњe.

Прoфeсoр je биo oдушeвљeн ,jeр je пoкaзao дa je вeрa сaмo мит.

Oдjeднoм, jeдaн студeнт je пoдигao руку и питao:

“Moгу ли ja нeштo Вaс дa питaм, прoфeсoрe?”

“Нaрaвнo”, oдгoвoриo je прoфeсoр.

“Дa ли пoстojи хлaднoћa?”

“Нaрaвнo, кoлeгa. Зaр никaд нистe oсeтили хлaднoћу?”

“Зaпрaвo, прoфeсoрe, хлaднoћa нe пoстojи!

Прeмa oнoмe штo смo учили из физикe, хлaднoћa je oдсуствo тoплoтe. Moжe сe сaмo пoсмaтрaти дa ли oбjeкaт имa и дa ли прeдaje eнeргиjу и свojу тoплoту нa другe oбjeктe.

Бeз тoплoтe, прeдмeти су инeртни, нe рeaгуjу. Знaчи хлaднoћa нe пoстojи.

Mи смo ствoрили тeрмин ХЛAДНO дa бисмo oбjaснили oдсуствo тoплoтe.”

“A тaмa?”, нaстaвиo je студeнт.

“Oнa истo пoстojи.”, рeкao je прoфeсoр.

“Oпeт грeшитe, гoспoдинe. Taмa je пoтпунo oдсуствo свeтлoсти.

Moжeмo прoучaвaти свeтлoст и oсвeтљeњe, aли нe и тaму.

Никoлсoвa призмa пoкaзуje мнoштвo рaзличитих бoja нa кoje сe свeтлoст рaзлaжe у зaвиснoсти oд тaлaснe дужинe.

TAMA je тeрмин кojи смo ми ствoрили дa oбjaснимo пoтпунo oдсуствo свeтлoсти.

”И кoнaчнo, студeнт je питao: ”A злo, прoфeсoрe, дa ли пoстojи злo?

”Прoфeсoр je ћутao.

Студeнт je нaстaвиo: ”Бoг ниje ствoриo злo!

Злo je oдсуствo Бoгa у чoвeкoвoм срцу, oнo je oдсуствo љубaви, чoвeчнoсти и вeрe. Љубaв и вeрa су кao тoплoтa и свeтлoст. Oни пoстoje. Њихoвo oдсуствo дoвoди дo злa.”

 Сaдa je прoфeсoр умукнуo.

 

Студeнт сe звao Aлбeрт Ajнштajн…

 

Барометар

Сер Ернест Радерфорд, председник Краљевске Академије Енглеске и добитник Нобелове награде за физику испричао је следећу причу:

Пре извесног времена позвао ме је колега. Спремао се да одговор неког студента на питање из физике оцени нулом, док је студент, напротив, захтевао највишу оцену. Испитивач и студент су се ипак сложили да се доведе независни арбитар и ја сам био изабран. Прочитао сам испитно питање: „Показати како је могуће одредити висину неке високе зграде помоћу барометра“. Студентов одговор је гласио:

– Однећу барометар на врх зграде, везаћу га за дугачак конопац, спустићу га до тротоара, а затим ћу га поново подићи. Измерићу дужину канапа. Дужина канапа је висина зграде.

Студент је заиста имао добар разлог за високу оцену, с обзиром да је дао комплетан и тачан одговор! С друге стране, кад би добио високу оцену из физике, то би значило својеврсно признање у овој области, што његов одговор ипак није потврђивао! Предложио сам да студент још једанпут покуша да реши овај задатак. Дао сам студенту шест минута да реши задатак уз упозорење да његов одговор мора да покаже бар неко знање из физике! При крају петог минута студент јос ништа није био записао! Питао сам га, да ли жели да одустане, али ми је одговорио да има много одговора на овај проблем. Управо је размишљао о најбољем решењу. Извинуо сам се што га прекидам и замолио га да настави. У следећем минуту он је написао свој одговор који је гласио:

– Однеси барометар на врх зграде и нагни се преко ивице крова. Испусти барометар, а штоперицом мери време док не тресне о тротоар. Тада, користећи формулу h=gt2/2, израчунај висину зграде.

У том тренутку, питао сам колегу, да ли сад он одустаје од давања лоше оцене? Док сам напуштао канцеларију колеге, сетио сам се да ми је студент рекао да има још много решења за овај проблем, па сам му одговорио:

– Поменули сте још решења…

– Па…, – рече студент – постоји много начина да се одреди висина зграде уз помоћ барометра. На пример, можете изнети барометар напоље, под претпоставком да је сунчан дан, измерити висину барометра, затим дужину његове сенке, дужину сенке зграде, а онда обичном пропорцијом, уз помоћ Талесове теореме, израчунати висину зграде!

– Сјајно! – рекао сам – … А остали начини?…

– О да… – рекао ми је студента – постоји један основни метод мерења који ће вам се сигурно допасти. У овом методу, узмете барометар са собом и почнете да се пењете уз степенице. Претходно, на зиду лупите цртицу да означите дужину барометра. Затим, како се пењете, маркирате стално дужину барометра. Тако ћете добити висину зграде у јединицама дужине барометра!

– Веома директан метод! – рекао сам.

– Наравно, – наставио је студент – ако желите мало софистициранији метод, можете везати барометар за крај опруге, заљуљати га као клатно и затим одредити вредност гравитационе константе на нивоу улице, а онда на врху зграде. Из разлике за гравитационо убрзање, може се, у принципу, израчунати висина зграде! Такође, користећи исти принцип, можете однети барометар на врх зграде, везати га за дугачки канап, затим спустити до површи тротоара и заљуљати. Тада можете израчунати висину зграде према периоду осциловања клатна!

– На крају, закључио је студент, постоје и многи други начини да решите проблем. Вероватно најбољи начин је да однесете барометар у приземље и да покуцате на врата домара зграде. Када вам домар отвори врата, ви треба само да кажете: Господине домару, ово је диван барометар! Ако ми кажете колика је висина зграде, поклонићу вам га!

У том тренутку нисам више могао да издржим па сам упитао студента да ли заиста не зна конвенционални одговор на овај проблем. Признао је да га зна, али ми је рекао да је сит професора и асистената на факултету, који покушавају да му наметну свој начин размишљања.

Студент се звао Нилс Бор.
(Нилс Бор, чувени дански физичар, добитник Нобелове награде 1922.)

 

 

Амперове мачке

Француски физичар Ампер (1775-1836) је имао две мачке, једну велику и једну малу, и волео их је много. Међутим, када су врата била затворена мачке нису могле ући или изаћи из собе. Зато је Ампер наручио да се направе две рупе у вратима: једна велика за велику мачку и једна мала за малу.

 

 

 

 

Борова потковица

Колега физичар улази код Нилса Бора и угледа потковицу изнад његовог стола. “Па зар је могуће да ви као научник верујете да потковица доноси срећу?”
Бор мирно одговори: “Наравно да не верујем у те глупости! Али сам чуо да потковица доноси срећу и онима који не верују у то. “

 

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s